Sistem zaštite novinara u Srbiji – dobra zamisao, ne tako dobra praksa
„Sve zemlje u regionu imaju krivična dela kojima bi moglo efektivno goniti lica koja prete i napadaju građane pa na taj način i novinare u onlajn sferi. To nisu posebna krivična dela koje se odnose isključivo na novinare, međutim dovoljna su za efikasno procesuiranje. Međutim, u svakoj zemlji je sporna implementacija propisa, pa u tom smislu i dokazivanje. Takođe, svi imaju problema sa dokazivanjem pretnji po sigurnost novinarki. To su takozvani subjektivni i objektivni elementi. Čak i u Evropi postoje slični problem“, odgovara Rade Đurić, pravnik Nezavisnog undruženja novinara Srbije (NUNS) na pitanje o sličnostima i razlikama u regionu Zapadnog Balkana, a u vezi sa procesuiranjem napada na novinare u digitalnoj sferi.
Iako svaka država ima svoje specifičnosti, problemi sa kojima se suočavaju novinari na prostoru Zapadnog Balkana vrlo su slični. Postoje sličnosti i u načinu na koji se nadležni bave tom problematikom, odnosno sličnosti u procedurama po kojima policija i tužilaštva postupaju, u imenovanju krivičnih dela, kao i u pravnoj regulativi koja definiše njihovu kažnjivost.
Sve zemlje imaju redovan način prijave i reakcije MUP-a i tužilaštva na primljene pretnje i napade. U svim državama u okruženju prihvaćen je institut tužilačke istrage, gde javni tužilac nalaže prikupljanje i obradu podataka, kao i pokretanje istrage. Tužilačka istraga dozvoljava komunikaciju postupajućeg tužioca i novinara, što podrazumeva uvid u predmet, dostavljanje dokaza i drugih informacija koje ukazuju na izvršenje krivičnog dela.
U svim zemljama u regionu novinari mogu računati i na pravnu pomoć i podršku novinarskih udruženja, asocijacija ili sindikata kod prijavljivanja i daljeg procesuiranja pred nadležnim organima. Međutim, razlike postoje. Pre svega u mehanizmaima uspostavljenim zarad povećanja bezbednosti novinara i u efikasnosti nadležnih da te mehanizme primene u praksi.
Kako ti mehanizmi funkcionišu u Srbiji, za Journalift analizira pravnik NUNS-a Rade Đurić, velika podrška brojnih novinara i novinarki koji su bili izloženi verbalnim, fizičkim ili napadima u online sferi.
Journalift: Kome novinari u Srbiji mogu da se obrate u slučaju napada?
Đurić: Kad se dogodi incidentni događaj na štetu novinarke ili novinara generalno (pre bih taj termin koristio nego termin ,,napad”, jer napad obuhvata nešto složeniju definiciju i uglavnom asocira na teži incident, na primer fizički napad ili tešku pretnju), sistem koji je u primeni je zapravo gotovo identičan načinu prijavljivanja, obaveštavanja ili reakcije kao i u drugim slučajevima kada su ugroženi građani u Srbiji. Razlika je u tome što postoje dodatne osobame kojima je to moguće prijaviti i određene radnje koje se preduzimaju, pa je znatno ubrzan tehnički deo prve reakcije nadležnih.
Zašto to pišem, pre svega zato što mi se čini da se zapravo razlikuje samo brzina postupanja odnosno brzine te prve, možda i ključne reakcije, i jedan broj dodatih lica kojima je moguće prijaviti incidentni događaj (tzv. kontakt tačke u okviru MUP-a i nadležnog javnog tužilaštva) i lica preko kojih je moguće te iste slučajeve prijaviti (kontakt tačke iz redova novinarskih udruženja i asocijacija).
Inače, sami slučajevi bi trebalo da se prijavljuju na isti način kao i kod drugih sličnih situacija kada građani podnose prijave ili obaveštavaju policiju i javna tužilaštva. Ono što je veoma važno, prilikom prijavljivanja, novinarke, novinari i drugi medijski radnici treba da naglase da su ,,novinari”, i da prijavljuju određeni događaj zbog toga što je učinjen ,,u vezi sa novinarskim poslom koji obavljaju”.
Prijavu je moguće dostaviti policiji, nadležnom ili nekom drugom tužilaštvu, koje je u obavezi da je prosledi javnom tužilaštvu koje je nadležno. Sama prijava dostavlja se pisanim putem ili usmeno na zapisnik. Može da je dostavi oštećena novinarka ili neko drugi ko ima saznanje da je izvršeno neko krivično delo, pa je jedan od ustanoveljneih puteva i prijava preko kontakt tačaka, pravnika ili advokata koji predstavljaju novinarska udruženja i asocijacije. Kontakt tačke su istovremeno i članovi Stalne radne grupe za bezbednost koji u dogovoru sa svojim udruženjima pružaju pravnu i drugu podršku novinarima koji su napadnuti.
Razlike između krivične i prekršajne prijave
Krivična prijava je pisani ili usmeni akt kojim se javni tužilac obaveštava da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno da postoje činjenice koje ukazuju da je ono izvršeno. Po prijemu krivične prijave pokreće se pretkrivični postupak, u kojem javni tužilac samostalno ili uz pomoć policije utvrđuje da li takvo krivično delo zaista postoji, ko ga je izvršio i da li postoji osnov za optuženje.
U krivičnoj prijavi je potrebno navesti činjenice koje ukazuju da je prekršen krivični ili drugi zakon kojim su propisana krivična dela. Dokaze koji to potkrepljuju treba u prijavi posebno popisati i podneti kao prilog. Od podnosioca prijave se ne zahteva da pravno kvalifikuje krivično delo – nije neophodno tačno navesti o kom krivičnom delu je reč. Podnosilac krivične prijave nije obavezan da se potpiše na samu prijavu, tj, otkrije svoj identitet, međutim u našem slučaju važno je naglasiti da je oštećena novinarka ili novinar, te da se upravno zato pokreće ustanovljeni sistem brzog postupanja nadležnih.
Krivičnu prijavu tužiocu mogu podneti svi državni organi, pravna ili fizička lica. Prijavu koja se direktno upućuje javnom tužiocu treba podneti nadležnom javnom tužiocu, što je po pravilu tužilac sa područja na kojem je krivično delo izvršano ili pokušano. Ukoliko na ovaj način ne može da se odredi koji je tužilac nadležan, koriste se drugi kriterijumi, poput prebivališta ili boravišta osobe za koju se smatra da je počinilo krivično delo.
Prijava se isto tako može podneti i policiji, sudu ili nenadležnom javnom tužiocu pošto su oni u obavezi da je odmah proslede tužiocu koji je nadležan.
U zavisnosti od saznanja i dokaza koji su priloženi uz krivičnu prijavu, javni tužilac može:
- Sam ili uz pomoć policije prikupiti potrebne podatke, pozvati građane ili zahtevati od državnih i drugih organa i pravnih lica da mu pruže potrebna obaveštenja. U tom smsilu oštećene treba da očekuju poziv nadležnom tužioca da daju izjavu u vezi sa incidentnim događajem;
- Pokrenuti istragu protiv određene osobe ili nepoznatog učinioca radi prikupljanja dokaza i korisnih podataka;
- Odmah podići optužnicu ili optužni predlog ako prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova;
- Izuzetno, odložiti ili odustati od gonjenja iz razloga pravičnosti (načelo oportuniteta); odbaciti krivičnu prijavu ako se prijavljeno delo ne goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, odnosno ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje, ili ne postoje činjenice da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.
Pored krivičnih dela, za zaštitu novinarki od značaja su i prekršaji. Važni su zbog toga što se incidentni događaji veoma teško dokazuju pa dolazi do odbacivanja krivičnih prijava. Iz tih razloga treba pokušati i sa prekšajnim prijavama. Važno je i zbog toga što napadači ostaju ubeleženi, kazne se svakako računaju i poprilično umeju da ih oštete i upozore.
Prema Zakonu o prekršajima, prekršajni postupak pokreće se i vodi na osnovu: zahteva ovlašćenog organa ili oštećenog, ili na osnovu prekršajnog naloga.
Postupak u prvom stepenu vode prekršajni sudovi.
Journalift: Postoje li specifični koraci koje bi novinarke trebalo da preduzmu, odnosno postoji li posebna/drugačija procedura ukoliko je napadnuta žena koja se bavi novinarstvom?
Đurić: Novinarke pre svega treba da incidentni događaj prijave najbrže što mogu. U zavisnosti od toga o kakvom se događaju radi, zavise i proceduralna pravila. Na primer, ukoliko je u pitanju fizički napad ili uznemiravanje, potrebno je o tome odmah obavestiti policiju. Nije efikasno obraćati se tužilaštvu zbog toga što tužilac nije fizički efikasan organ koji preduzima radnje zaštite ili brze reakcije. Zato fizičke incidente treba odmah prijavljivati MUP-u, lično u policijskoj stanici ili pozivom na telefon. Važno je da se prijava što je pre moguće učini kao bi ušla u rad.
Ukoliko se radi o onlajn uznemiravanju, efikasniji su tužioci. Međutim, pre nego što novinarka podnese prijavu, treba da zabeleži i sačuva dokaze koji ukazuju na izvršenje krivičnog dela. To znači da treba da uradi skrinšot ili fotografiše određenu pretnju, da pokuša da osigura što jasnije podatke o nalogu ili identitetu lica koje je izvršilo pretnju, i te dokaze sačuva. Dokazi se dostavljaju nadležnom tužiocu u Posebnom odeljenju za visokotehnološki kriminal uz obaveštenje ili prijavu.
Savetujem i obavezno obraćanje, nakon dobijene pretnje ili po podnetoj prijavi, novinarskim udruženjima, zbog daljeg praćenja ili podrške kod samog prijavljivanja.
Journalift: Šta je sistem brzog prijavljivanja?
Đurić: Sistem brzog prijavljivanja ustanovljen je preko Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Kao rezultat zajedničkih aktivnosti u okviru Poglavlja 23, Republičko javno tužilaštvo (RJT), MUP i medijska udruženja usaglasili su se oko okvira buduće saradnje, što je rezultiralo Sporazumom o saradnji i merama za podizanje nivoa bezbednosti.
Mere koje dokument predviđa odnose se na poboljšanje komunikacije i koordinaciju svih strana potpisnica, edukaciju, formiranje i ažuriranje evidencija o napadima na novinare, njihovo upoređivanje i analizu efikasnosti postojećeg pravnog okvira. Formirana je i Stalna radna grupa za bezbednost novinara, koja je osnovni instrument za sprovođenje sporazuma.
Na sastancima grupe razmatraju se konkretni slučajevi ugrožavanja bezbednosti novinara, i to je njena glavna aktivnost. Slučajevi se biraju tako što se u obzir uzimaju nivo, težina i postupanje, i to u onoj meri u kojoj je to moguće.
Sporazumom o saradnji i merama za podizanje nivoa bezbednosti novinara uspostavljen je mehanizam kontakt tačaka, koje su imenovale sve članice Stalne radne grupe. Kontakt tačke su lica za kontakt i koordinaciju, određena ispred novinarskih udruženja, Republičkog javnog tužilaštva (RJT) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).
Javni tužioci su obavezni da u roku od 24 časa od prijema krivične prijave ili obaveštenja o izvršenom krivičnom delu formiraju predmet i dodele ga u rad obrađivaču predmeta, koji zatim ima 48 časova da preduzme radnje u skladu sa zakonom koje obavezno obuhvataju i pozivanje oštećenog da pristupi u javno tužilaštvo radi davanja dodatnih informacija. Uputstvo je predvidelo i disciplinsku odgovornost. U slučaju nepostupanja, nadležni javni tužilac je dužan da ispita osnov za pokretanje disciplinskog postupka.
MUP je predvideo oko 100 kontakt tačaka na sledeći način: Direkcija policije, Uprava kriminalističke policije, Uprava policije, Uprava saobraćajne policije, Uprava granične policije, Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, Žandarmerija i u policijskim upravama za Beograd, Bor, Valjevo, Vranje, Zaječar, Zrenjanin, Jagodinu, Kikindu, Kragujevac, Kraljevo, Kruševac, Niš, Leskovac, Novi Sad, Novi Pazar, Pančevo, Pirot, Požarevac, Prijepolje, Prokuplje, Suboticu, Smederevo, Sombor, Sremsku Mitrovicu, Užice, Šabac, Čačak i po koordinacionim upravama za Kosovo i Metohiju – Peć u Kragujevcu, Uroševac u Leskovcu, Đakovicu u Jagodini i Prištinu u Niškoj Banji. Novinarska udruženja odredila su po jedno lice u svom udruženju, što je ukupno osam kontakt tačaka.
Journlift: Šta se sve vodi kao krivično delo kada su napadi na novinare/novinarke u pitanju?
Đurić: Kad su u pitanju napadi na novinarke ili novinare, praksa je pokazala da se najčešće radi o
- Ugrožavanju sigurnosti kroz pretnje koje se izriču verbalno. Pretnja može da se izrekne licem u licem u bliskom, gotovo fizičkom kontaktu ili na neki drugi način, sms porukom, mejlom, u komentaru ili direktnim porukama na društvneim mrežama;
- Proganjanju, koje se takođe može činiti fizički ili u onljan prostoru;
- Narušavanju nepovredivosti stana;
- Teškoj telesnoj povredi – inkriminisano nanošenje teške telesne povrede ili teško narušenje zdravlja licu koje obavlja poslove od javnog značaja;
- Laka telesna povreda;
- Teška dela protiv opšte sigurnosti.
Dodao bih i krivično dela krađe koja se nažalost ovde ne nalazi, iz tehničkih razloga, odnosno zbog načina na koji je samo krivično delo definisano.
Kroz rad Stalne radne grupe za bezbednost utvrđena su i druga dela koja se mogu činiti na štetu novinara, a na koja tužioci i policija moraju da obrate pažnju, poput krivičnih dela protiv života i tela, protiv slobode i prava čoveka i građanina, protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, protiv pravosuđa i protiv javnog reda i mira.
Journalift: Koja dela policija i tužilaštvo procesuiraju po službenoj dužnosti, a koja se gone po privatnim tužbama, odnosno privatnim parnicama?
Đurić: Po službenoj dužnosti policija i tužilaštvo procesuiraju samo teške pretnje i fizičke napade koji imaju očiglednu posledicu. Na primer, bilo je primera ugrožavanja sigurnosti, gde novinari možda nisu prepoznali da im preti opasnost pa su nadležni organi sugerisali da to treba prijaviti. Problem je što za konkretno delo postoji reakcija tek nakon prijave oštećenog da mu je sigurnost ugrožena. Takođe, imali smo reakciju nakon paljenja kuće Milana Jovanovića, pa eto i taj deo izvršenja teških krivičnih dela možemo da računamo kao reakciju po službenoj dužnosti. U svakom slučaju, sve situacije kada je fizički ugrožen novinar bi trebalo da su predmet ex officio reakcije.
Journalift: Važeći zakoni u Srbiji pritiske na novinare ne prepoznaju kao krivično delo. Koliko su oni česti i kakvim su pritiscima uglavnom izložene novinarke u Srbiji?
Đurić: Tako je, pritisci se ne inkriminišu. Međutim, veoma su česti i danas predstavljaju jedno od oruđa protiv novinara. Prema Analizi efikasnosti krivičnopravne zaštite, pritisci se odnose na najrazličitije vidove ugrožavanja prava na slobodu izražavanja u najširem smislu: kampanje blaćenja (smear campaigns), takozvano targetiranje novinara, sprečavanje da obavljaju svoj zadatak od strane službenika policije, nosilaca vlasti ili privatnih lica, zahtevi da se uklone snimci ili fotografije, sumnja na političke smene novinara i urednika u javnim medijima, uskraćivanje prava prisustvovanja konferencijama za novinare ili udaljenja sa pres konferencija, zabrana snimanja i fotografisanja, pritisci preko saopštenja političkih partija i nosilaca vlasti, pretnje otkazom i smanjivanje plate zbog politički škakljivih pitanja, podnete krivične i prekršajne prijave protiv novinara, te presude u parničnim postupcima koji se vode protiv medija i novinara po Zakonu o javnom informisanju i medijima. Iako nemaju tretman krivičnih ili prekršajnih dela, pritisci nanose štetu, koja veoma često ume da vodi i ka ozbiljnim posledicama, nekada i većim u odnosu na fizičke napade ili teške pretnje koje su izrečene.
Zabeležili smo slučajeve u kojima su negativne kampanje rezultirale slanjem pisama koja sadrže ozbiljne pretnje, zatim ugrožavanje novinara u malim lokalnim sredinama, kao i izazivanje straha i nesigurnosti kod onih novinara koji su bili predmet dugoročnih kampanja. Međutim, s obzirom na to da su ovakve kampanje u najvećem broju prijavljenih slučajeva kvalifikovane kao pritisci, novinarske prijave su odbijene ili odbačene. Mnoge od tih prijava ne mogu da budu ni prekršajna dela pa odlaze u kategoriju pritisaka.
Praksa odbijanja i odbacivanja prijava koje se odnose na ovakve kampanje rezultira sve većim brojem dela koja mogu da se kvalifikuju u red pritisaka i kao takva ne podležu krivičnom ili prekršajnom gonjenju. Posledica primene takve prakse zapravo podiže lestvicu pritisaka i napada koji mogu sadržati elemente inkriminacije, ali bivaju tolerisani od strane tužilaštva i sudova. Na taj način zapravo nenamerno kreiramo određene modele nekažnjivog ponašanja i zapravo nudimo uputstva potencijalnim napadačima do koje mere mogu da idu ugrožavajući bezbednost novinara, a vršeći samo pritisak. Najveći broj prijavljenih dela koja su okarakterisana kao ozbiljniji pritisci odnosi se na „ugrožavanje sigurnosti” iz člana 138 Krivičnog zakonika. Čini se da je u najvećem broju tih slučajeva postojala mogućnost za pokretanje postupka.
Journalift: Koliko je efikasan sistem sankcionisanja napada na novinare/novinarke? Kako se slučajevi najčešće završavaju i šta su problemi?
Đurić: Nažalost efikasan je samo u određenoj meri, i to kod jednog broja slučajeva. Zapravo pre bi se moglo reći da je neefikasan. Koliko su dobro organizovani postupci podnošenja prijava i brze hitne reakcje, toliko u samoj tužilačkoj istrazi u većini slučajeva sumnje padaju u vodu zbog lošeg vođenja postupaka, grešaka, nemarnosti ili nezainteresovanosti nadležnih, slabog prikupljanja dokaza, nedostatka dokaza, problema sa pribavljanjem zbog odnos Fejsbuka, Tvitera ili Instagrama prema napadima. Poseban problem je shvatanje bića krivičnog dela od strane sudija, gde ističem ugrožavanje sigurnosti iz člana 138 stav 3. Krivičnok zakonika. Opšti zaključak većine istraživanja u vezi sa bezbednošću novinara jeste da se ne bi smele zanemariti pretnje u kondicionalu („dao bih ja tebi metak“), slikovite pretnje („… da li bi dočekao jutro“) ili pretnje koje nisu neposredne („znamo gde živiš“), jer upravo takve pretnje, pogotovo ako dođu od određenih centara moći, imaju podobnost da budu shvaćene kao ozbiljne i one u praksi najviše utiču na to da se novinar oseća nebezbedno. Međutim, praska ih jednostavno ne prepoznaje. Čak i pojedinačni pokušaji tužilaca da ovo promene su počeli da bivaju sve ređi. Jednostavno, ne procesuiraju nešto za šta znaju da nema neke posebne šanse, i to je taj momenat gde senzibilitet nestaje.
Journalift: Pojasnite nam kako pravni sistem Srbije tretira online uznemiravanje – kome ga prijavljujemo, šta može poslužiti kao dokaz u postupku i kako te dokaze prikupljamo na način da budu upotrebljivi na sudu?
Đurić: Onlajn uznemiravanje se zapravo odnosi na više krivičnih dela. Od onih koja u praksi viđamo, ubedljivo najčešće se radi o klasičnom ugrožavanju sigurnosti iz člana 138 stav 3. U pitanju su različiti komentari, javni ili prikriveni, direktne poruke novinarima u kojima im se preti. Problem su ta subjektivna i objektivna komponenta. Subjektivni osećaj lica kom se preti i objektivna mogućnost da se delo zaista i izvrši.
Može da bude i krivično delo proganjanja, koje može da bude jedno od ključnih dela za slučajeve uznemiravanja novinara preko društvenih mreža. U praksi, naročito u vezi sa proganjanje online putem, realan utisak je da se to veoma često događa.
Elementi online proganjanja podrazumevaju nastojanje, ali i konkretan pokušaj da se sa žrtvom uspostavi kontakt putem sredstava komunikacija.
Krivično delo neće postojati u sitacijima kada lice kome se poruka upućuje želi i dopušta kontakt, što faktički znači da ostaje nejasno da li na primer odbijanje zahteva za prijateljstvo na društvenim mrežama predstavlja takođe neku radnju koju smo preduzeli, odnosno prihvatanje.
Neophodno je da postoji stanje ugroženosti I straha za život kod osobe koja prima poruke. U velikom broju slučajeva imamo primere upornih pokušaja komunikacija koje ne porizvode štetu ili kod lica kojem se upućuje poruke ne izazivaju uznemirenost.
„Prikupljatje i čuvajte dokaze“
Onlajn prostor je jedan od najboljih terena za prikupljanje podataka o krivičnom delu proganjanja. Razlozi su evidencija obraćanja ili poruka oštećenom, teže prikrivanje poruka, jer se brisanjem ne uklanja potpuni trag, lakši pristup podacima u postupku prikupljanja dokaza. Sa druge strane, problem je identifikacija i pristup licima koja vrše proganjanje, naročito na društvenim mrežama Twitter i Facebook.
U Srbiji još ne postoji dovoljna praksa predmeta u radu nadležnih organa, sa jako malo prijavljenih ili pokrenutih slučajeva proganjanja novinara, naročito onlajn proganjanja.
Kroz razgovore sa novinarima uočavamo da često postoje elementi proganjanja ali koje novinari nisu prijavili. Razlozi za neprijavljivanje mogu da budu nepoznavanje elemenata krivičnog dela proganjanja, izostanak osećaja ugroženosti gde novinar primljene poruke ne smatra proganjanjem, podnete prijave u vezi sa drugim delima, nepoverenje u sistem, strah od posledica prijave i dodatnih pritisaka.
Međutim kod proganjanja postoje I problemi sa dokazivanjem, naročito kad je u pitnju onlajn proganjanje. S obzirom da proganjanje zahteva obraćanje u određenom vremenskom periodu (kontinuitet), veoma retko se dešava da poruke imaju opasan sadržaj koji će svaki put ugroziti bezbednost novinara. Poruke uglavnom sadrže elemente uznemiravanja i ne dešava se često da su pretnja u kontinuitetu. Međutim, prekinuti kontinuitet kroz nekoliko benignijih poruka ne mora da znači da je učinilac odustao od proganjanja. U tom smislu, imamo česte primere iz slučajeva koji imaju više fizičke ili verbalne kontakte kao elemente, gde imamo napadača koji se u kontinuitetu pojavljuje na radom mestu i javnim mestima na kojima se novinar kreće, najverovatnije svesno i namerno, međutim gde tužilaštvo i policija (u većini slučajeva) sasvim opravdano smatraju da nema osnova za ozbiljniju reakciju jer takvi činovi ne predstavlja proganjanje.
Dela izvršena onlajn putem prijavljujemo Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal pri Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Prijava je vrlo jednostavna, moguće je da ide gotovo kao neko obaveštenje u kojem navodimo ključne podatke o oštećenom i samom delu (pisano ili usmeno na zapisnik, ali preporučujemo prijavu mejlom). U samom obraćaju neophodno je dostaviti lične podatke o oštećenoj novinarki, opis samog dela i dokaze koji to potvrđuju. Javni tužioci traže i podatke o izvršiocu (nalog sa kojeg je prećeno). Pretnja može da se prijavi I policiji, pisanim ili usmenim putem.
Journalift: Pojasnite nam poteškoće moguće dvostruke viktimizacije i koji načini postoje da se ona izbegne.
Đurić: Za razliku od napada na novinare, novinarke često trpe dodatne posledice zbog toga što su primarni napadi i pretnje praćeno dodatnim rodnim i mizoginim uvredama. Sekundarna viktimizacija predstavlja nastavak prvobitnog oštećenja kroz negativnu reakciju društva i kroz neadekvatnu ili čak pogrešnu reakciju organa gonjenja, zastupnika, porodice, bliskog okruženja . Kao oblik sekundardne viktimizacije imamo i nove pritiske, pretnje ili oblike uznemiravanja čak i sa elementima proganjanja. Pojavljuju se kao vrsta odmazde za prvobitnu prijavu ili nastavak prvobitnih pretnji, ali ovaj put kroz lakše oblike koji nastavljaju da nanose posledice.
Osećaj straha je redovna pojava kod novinarki. Međutim, strah nije samo posledica napada, već i isčekivanja niza pravnih, političkih, društvenih i ekonomskih pritisaka, koji su prisutni naročito u uslovima ne tako povoljne situacije u zemlji, a u odsustvu sigurnih pravila da će se očuvati postojeću poziciju i posao. Ovakva vrsta straha naročito je izražena kod napada od strane predstavnika vlasti za koje opravdano smatraju da mogu da utiču na njihovu radnu poziciju, posebno kada se radi o novinarima iz javnih medijskih servisa.
Posledica naknadnog oštećivanja posle pretrpljenog napada na novinare jesu i slučajevi u kojima novinari ostaju bez informacija o toku postupka i posledice koje nedostatak informacija može da proizvede, šok i pritisak od ponovnog suočavanja sa dokazima ili osumnjičenima, nepoznavanje rada policije i suda, zatim krivične i parnične tužbe protiv napadnutih novinara kao posebna vrsta pritisaka, nerazumevanje nadležnih organa, okoline i pritisak da se odustane od prijavljivanja ili da se podnete prijave povuku, isključivanje iz društvenih odnosa od okoline.
Ozbiljan pirmer sekundarne viktimizacije imamo kod napada na novinare preko društvenih mreža. Napad se vrši objavljivanjem posta na koji se nadovezuju desetine ili čak i stotine komentara u kojima se iznose veoma teške uvrede ili pretnje. U određenim slučajevima tužilaštvo traži od oštećenog da od primljenih napadačkih komentara odabere one koji ga naročito ugrožavaju, pa da nakon toga izradi tabelu sa podacima o profilu, linkom i tekstom komentara.
Journalift: Koliko na to policija, tužilaštvo i sudovi u Srbiji obraćaju pažnju?
Đurić: Nažalost, ne postoji neki pozitivan odgovor kad su u pitanju javni tužioci i policija. Izuzev pojedinačnih istupa predstavnika tužilaštva i policije koji pokazuju posebnu dozu sezibiliteta prema novinarkama i problemima koji ih pogađaju u radu, ne postoji ujednačen i dodatni stepen razumevanja za viktimizaciju i posebno za sekundarnu viktimizaciju. Veoma često, novinarke ne znaju kada i šta da očekuju od nadležnih organa.
Događa se da se lica koja vode postupke gotovo ne komuniciraju sa novinarkama, a često su prilikom komunikacije i vođenja psotupaka odnose veoma grubo i bez razumevanja položaja u kojem se oštećena novinarka nalazi. Sa druge strane, u poslednje vreme ima i dobrih primera gde javni tužioci kontaktiraju oštećene novinare, na primer telefonom i pitaju za situaciju, stanje te da li je neophodna neka druga vrsta pomoći.
Journalift: Šta su najčešće kazne za počinioce online napada i uznemiravanja?
Đurić: Sankcije prema licima za koje se ustanove da su zaista pretili, te da je pored subjektivne komponente moguće ostvarenje i objektivnog elementa, izvesnosti da može doći do fizičkog kontakta ili napada, najčešće zavisi od ozbiljnosti samih pretnji i prethodnih eventualnih dela lica koje je pretilo (da li je ranije osuđivan i za koja dela, da li postoji određena istorija pretnji posebno novinarima, agresivnost i slično što bi moglo da učini da okolnosti budu dodanto otežavajuće po lice). Najčešće se sklapaju sporazumi o priznanju krivice, s obzirom da se lica koja prete najčešće prvi put nalaze u situaciji da su osumnjičeni ili da su ranije neosuđivani. Ukoliko se izriče kazna, uglavnom su to mere kućnog zatvora ili nadzora u određenoj ustanovi. Na sreću, nije bilo više slučajeva teških posledica primarnih napada pa se ti određeni slučajevi i dalje nalaze u fazama sudskih postupaka.
