Kako si?
Pored pitanja kako se zaštititi od fizičkih ili online napada, kako na njih odreagovati, kome ih prijaviti i da li ulaziti u raspravu sa napadačem, za dobrostanje novinara/novinarki značajno je pitanje kako se izboriti sa mogućim psihološkim posledicama. Novinarke koje su bile izložene uznemiravanju na internetu opisale su osećaj rečima – “kao da me je neko iz sve snage šutnuo u stomak”.
Povlačenje u sebe, nesigurnost, anksioznost, pa i izmenjen pristup poslu, samo su neke od mogućih reakcija. Kako ih prevazići i kojim tehnikama sebi olakšati situacije koje je teško izbeći, za Journalift pojašnjavaju Tanja Ignjatović i Danka Spasovski, iz Autonomnog ženskog centra.
Journalift: Kako prepoznati traumu, odnosno šta su znaci koji ukazuju na to da smo joj bili izloženi i da je vreme da reagujemo?
AŽC: Trauma nastaje kada psihički kapaciteti osobe nisu dovoljni za prevazilaženje reakcije nastale usled nekog (traumatskog) događaja. Prirodni biološki odgovor organizma na pretnju fizičkom i telesnom integritetu, u cilju preživljavanja je jedna od dve reakcije: borba ili beg. Iako su ove dve reakcije adaptacioni mehanizmi, ljudsko biće može da odreaguje i trećom – reakcijom paralisanosti – obamrlosti, odnosno odsustvom reakcije.
Znaci da smo bili izloženi traumi uključuju: strah, zbunjenost, osećanje bespomoćnosti, preplavljenost emocijama strepnje, teskobe, tuge, očajanja, užasnutosti. Osoba može da ima preterane reakcije u ponašanju, da bude razdražljiva, ili da se trza na svaki zvuk ili nečije prisustvo. Ova vrsta simptoma zovu se simptomi preterane pobuđenosti, organizam reaguje kao da je opasnost i dalje prisutna.
Takođe, ono što traumu karakteriše i izdvaja kao specifičnu, jeste niz doživljaja vezanih za sam događaj: često ili stalno vraćanje slika događaja u misli (intruzivne misli ili flash-back doživljaji), potreba da se stalno razmišlja o njemu, košmarni snovi. Ova karakteristika traume olakšava njeno prepoznavanje.
S druge strane, postoje teže prepoznatljivi znacii. Jedan od njih je neobičan izostanak reakcije nakon preživljenog stresnog događaja, ravnodušnost dok se detaljno prepričava. Ovakve situacije neretko dovode do toga da posmatrači ili sama osoba umanji težinu traume, jer na prvi pogled deluje da nije ostavila posledice. Osim toga, može se desiti da se doživljaj delimično ili parcijalno izbriše iz sećanja.
Trauma nasilja često izaziva potiskivanje agresije, koja nije mogla biti ispoljena prema počiniocu nasilja. Nagomilana agresivnost ne može nestati sama od sebe, pa se ispoljava u nekim neopasnim, manje konfliktnim situacijama, gde je “bezbednije” izbaciti je.
Journalift: Šta su moguće posledice dugotrajne izloženosti stresu i traumatičnim događajima?
AŽC: Traume se dele na one koje nastaju kao posledica jednog događaja i one koje nastaju dugotrajnom izloženošću stresu, tako da imaju kumulativni efekat.
Ponavljajuća trauma, između ostalog, dovodi do izmenjenih ponašanja, poput subimisivnosti, povlačenja, ili naučene bespomoćnosti koja vodi u depresivnost.
Trpljenje teških i opterećujućih osećanja, poput straha, anksioznosti, osećanja poniženosti, ograničavanja slobodnog ponašanja, tuge i deprimiranosti u toku dužeg vremenskog perioda sledstveno dovodi do iscrpljivanja kapaciteta organizma za optimalno funkcionisanje. Trpljenje stresa i trauma kao svoj kumulativni efekat vrlo često proizvodi psihosomatske bolesti, kao što su povišen krvni pritisak, migrene, bolesti štitne žlezde, čir na želucu i druge gastrointentistinalne tegobe, infarkt srca, reumatoidne upale zglobova, astma i druga ozbiljna hronična oboljenja. Osim toga, može rezultovati i razvijanjem neprilagođenih ponašanja, kao što su samoinicijativno uzimanje ili zavisnost od lekova, alkohola i psihoaktivnih supstanci. Osoba u stanju trpljenja može agresivnost i destrukciju okrenuti prema sebi, samopovređivati se, pokušati da izvrši ili izvršiti samoubistvo.
Journalift: Pored očiglednih oblika nasilnog ponašanja, verbalnih i fizičkih napada, šta može biti znak koji ukazuje na to da je neko žrtva uznemiravanja? Gde je granica, odnosno kako osoba, na primer u redakciji, da razlikuje uobičajene kritike od uznemiravanja?
AŽC: Uznemiravanje predstavlja spektar ponašanja (verbalnog, neverbalnog ili fizičkog) koje izaziva nelagodu, strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Može da bude jedna ili ponavljane radnje, tako da prerasta u zlostavljanje. Podsmevanje, uvredljiva “duhovitost” i “šale”, gestikulacija, negativne kvalifikacije usmerene na ličnost, motive, osećanja druge osobe, komentari usmereni na telo/izgled, kontinuirano osporavanje svega što osoba napravi, namerno ignorisanje, indirektno zastrašivanje, implicitne pretnje i čitav niz drugih radnji mogu da predstavljaju uznemiravanje. Neke radnje ne moraju nužno da budu neprijatne (spolja gledano), ali takođe predstavljaju uznemiravanje – poput uporne neželjene pažnje, intimiziranja, laskanja, javnog favorizovanja…
Uznemiravanja prepoznajemo po ličnom doživljaju – neprijatnosti, nelagode, napetosti, uznemirenosti, stida, krivice, straha, ljutnje, besa, nemoći… – po reakciji na takvo ponašanje i potrebi da se zaštitimo, odbranimo ili da izbegnemo osobe koje se tako ponašaju.
Granicu postavlja osoba koja je izložena takvom ponašanju (nikada osoba koja se tako ponaša). Bilo bi pogrešno osobu koja se oseća uznemireno odgovarati rečima “nije to ništa”, “to je samo šala”, “ti si preosetljiva”, “svima se to dešava, sve to podnosimo” i slično.
Postoji jasna razlika između “uobičajene” kritike i uznemiravanja.
Kritika treba da je usmerena na aktivnost, radnju ili delo, nikako na ličnost. Ona sadrži jasnu poruku šta u radnji ili delu nije dobro, šta bi trebalo popraviti i na koji način (sugestiju, predlog).
Journalift: Šta sve može biti seksualno uznemiravanje?
AŽC: Specifičan oblik uznemiravanja predstavlja seksualno uznemiravanje, kojem su češće izoložene žene, a uključuje svaki oblik neželjenog verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seskualne prirode u svrhu ili uz ishod povrede dostojanstva osobe, posebno kada se stvara zastrašujuća, neprijateljska, degradirajuća, ponižavajuća, odnosno uvredljiva atmosfera. Srodne pojave uključuju seksualno ucenjivanje, odnosno ponašanje u vidu sugestija, predloga i traženja usluga seksualne prirode, radi ostvarivanja određenih prava ili ispunjavanja obaveza ili pretnje da će u slučaju odbijanja pružanja tražene usluge biti ugrožena prava, otežano ili onemogućeno ostvarivanje obaveza ili da će se izneti podaci koji mogu škoditi ugledu i časti osobe ili njoj bliskih lica.
Seksizam (ili seksistička diskriminacija) predstavlja verbalno i neverbalno ponašanje kojim se iskazuju (ili propagiraju) predrasude vezane za pol / rod ili seksualnu orijentaciju osobe. Seksualna objektifikacija predstvlja komentarisanje izgleda i delova tela (koje ne mora biti negativno i uvredljivo) kroz koje se percipirana seksualna privlačnost osobe postavlja kao karakteristika koja je određuje, odnosno određuje njenu vrednost, umesto da se vrednije njena sposobnost, aktivnost, ideje (tipičan primer predstavlja upotreba reči “lepši pol” ili “lutko”).
Journalift: Šta možemo uraditi kako bismo zaustavili ili sprečili uznemiravanje pre nego što sve ode predaleko, a posledice postanu preozbiljne?
AŽC: Kada se neko ponašanje doživljava kao neprijatno i uznemiravajuće može se desiti da osobu preplave osećanja. To može da blokira, tako da izostane bilo kakva rekacija, ili da podstakne burno reagujemo (agresivno, napad, plakanje), što se želi izbeći. Može se osetiti zbunjenost, nesigurnost u vlastitu procenu da li je to što se desilo i dešava zapravo uznemiravanje ili pogrešno razumemo situaciju, da li je reč o preosetljivost, nespremnost da se prihvati kritika ili sumnja da je osoba i sama doprinela takvom ponašanju i neprijatnosti. Osobe koje su sklone uznemiravanju i zlostavljaju nekada podstiču zbunjenost i dvosmislenost situacija, jer je to način da izbegnu odgovornost.
Dobar način na koji treba pokušati da se zaustavi i spreči uznemiravanje jeste da se jasno saopšti drugoj osobi šta u njenom ponašanju izaziva neprijatne reakcije i šta bi trebalo da se promeni. Takav način komunikacije i ponašanja zove se asertivno ponašanje. Naša kultura nije sklona da vaspitava asertivnost, ali ona može da se vežba i savlada.
U situacijama uznemiravanja i nasilja može se zatražiti podrška koleginica i kolega. Važno je da onaj ko pruža podršku ume da sluša – aktivno i empatski – s ciljm da se shvate osećanja i potrebe osobe koja je povređena, da joj se pokaže da je važna, da se problem razume iz njene perspektive. Preživeloj treba verovati, prihvatiti njena iskustva, potvrditi, prepoznati nepravdu, ne osuđivati je, pomoći da jasnije sagleda situaciju, ne nuditi savete i gotova rešenja, poštovati njene odluke i izbore, podržavati je da bude odgovorna prema sebi, da brine o sebi i da donese odluke u svom najboljem interesu. To podrazumeva poštovanje privatnosti i poverljivosti odnosa, kao i vreme koje je žrtvi potrebno da se izbori sa osećanjima i posledicama.
Ako su situaciji uznemiravanja i zlostavljanja prisustvovali i drugi – “posmatrači” ili “svedoci” – bilo bi važno da se uključite i da podržite žrtvu.
Interni mehanizmi zaštite
Važno je da svaka redakcija ima interne mehanizme zaštite žrtve. To može biti neformalni konsultativni postupak koji je poverljiv i ne podrazumeva službenu evidenciju sa ličnim podacima osobe koja prijavljuje uznemiravanje. Taj postupak trebalo bi da sprovodi jedna ili više osoba od poverenja koja ima stručno znanje i koja će žrtvi pružiti podršku, redovno je obaveštavati i predložiti nadležnima moguće preventivne mere. Mehanizam zaštite može biti i potpuno drugačiji – formalan. Osoba koja smatra da je žrtva uznemiravanja može da pokrene formalni postupak prijavljivanja dela i osobe koja ih je učinila nadležnoj komisiji, koja će razmotriti prijavu i sve dokaze, te doneti odluku o tome da li se u konkretnom slučaju desilo uznemiravanje ili zlostavljanje.
Nezavisno od internih postupaka zaštite, osoba koja je bila izložena uznemiravanju ili zlostavljanju može da pokrene i odgovarajuće sudske postupke – parnične za zaštitu od diskriminacije, ili krivične za seksualno uznemiravanje i proganjanje.
U slučaju da uznemiravanje i nasilje čini osoba sa kojom je postojao emotivni / intimni odnos, moguće je dobiti hitne i produžene hitne mere ili mere zaštite od nasilja.
Journalift: Kako reagovati u trenutku napada ili uznemiravanja, odnosno neposredno nakon što se ono dogodi? Postoje li taktike koje nam mogu pomoći da minimalizujemo moguće posledice?
AŽC: Kad god postoji neposredna opasnost da se desi napad, najvažnije je da se misli o bezbednosti osobe koja je izložena. Ako je moguće, dobro je razraditi strategije koje smanjuju rizike da do napada dođe. Razmišljati o stvarima poput: sigurnog skloništa, o tome da poslovne susrete organizujete na javnim mestima, o tome da kolege i bliske prijatelje treba upoznati sa situacijom, dogovoriti sa njima signal za poziv u pomoć u slučaju potrebe. Bitno je izbegavati korišćenje privatnih telefona za službene razgovore, uvek kod sebe imati brojeve osoba koje možete pozvati u hitnim situacijama, menjati rute pri dolasku i odlasku sa posla.
Kada se napad, uprkos merama predostrožnosti, ipak dogodi, vrlo je važno prijaviti ga, dokumentovati poruke, otići kod lekara. Poziv upućen službama ili organizacijama koje pružaju pomoć žrtvama nasilja može biti od koristi, takođe.
Nakon napada, kada se osoba nalazi na bezbednom mestu, to je pravo vreme da potraži i neformalnu podršku – od prijatelja, rođaka i kolega, ili formalnu, od nadležnih osoba i službi.
Journalift: Kakav stav zauzeti prema napadaču?
AŽC: Važno je imati u vidu da je napadač odgovoran za dela koja čini . Osoba koja je napadnuta treba da brine o sebi. Ona nije odgovorna za to šta će se desiti sa napadačem.
Oni mogu da umanjuju učinjeno, ili čak da negiraju i poriču da se išta desilo. Vešti su u izvrtanju situacije, tako da lako okrive okolnosti ili izloženu osobu za dela koja su učinili. Umeju da pojačaju pritisak (pretnje i zastrašivanje) u nameri da spreče žrtvu da potraži pomoć. Kada procene da je korisno, mogu da se izvinjavaju, da izraze žaljenje ili obećanja da takva ponašanja neće ponoviti, čak da budu naglašeno ljubazni ili čine poklone (obično ako na taj način mogu da izbegnu prijavu i sankciju). Osoba koja je preživela napad ima pravo da odluči šta je njen najbolji interes, odnosno kakav odnos (i da li uopšte) žele sa učiniocem. To može da zavisi od konkretne situacije, karakteristika učinjenog dela, od posledica, kao i od ponašanja učinioca.
Journalift: Koje tehnike samopomoći možemo koristiti kako bismo izašli iz stresnih situacija? Šta radimo da umanjimo nivo stresa odmah nakon napada, a šta kasnije kada se stvari malo stišaju?
AŽC: Kad se desi napad, prioritet je da osoba koja pruža podršku ili preživela sama, ako je u mogućnosti, pronađe bezbedno mesto, odnosno da se izmesti s mesta incidenta.
Pre svega je važno podeliti informaciju o napadu s osobom ili osobama koje mogu dati podršku. To svakako mogu i najčešće treba da budu i predstavnici institucija, ali u situacijama u kojima to nije moguće izvesti, važno je da se iskustvo preživljenog stresa podeli s osobom od poverenja.
Pričanje o preživljenom traumatskom događaju ima više funkcija: ventilacija – pražnjenje negativnih emocija, straha, tuge i nemoći ; validacija – trauma se lakše podnosi kad neko drugi prepozna da je to što joj se desilo nasilje, razume i potvrdi da je to teško iskustvo; informisanje drugih osoba o preživljenom nasilju pomaže da se preduzmu konkretne akcije koje će onemogućiti dalje vršenje nasilja od strane napadača.
Jedna tehnika koju žena može sama primeniti u trenutku odmah nakon napada, ako se oseti preplavljeno osećanjima anksioznosti i potrebno je da se pribere i vrati u realnost, je takozvana “grounding” tehnika (uzemljenje). Treba da se usmeri na svoju okolinu i ono što u njoj opaža ovde i sada. Potrebno je da uradi 5 stvari: da pronađe i gleda pet predmeta u svojoj okolini na nekoliko sekundi, da dodirne četiri stvari i oseti njihovu teksturu, da oslušne fokusirano tri pozadinska zvuka (isprva najglasniji, a zatim i one tiše), da pomiriše dve stvari i oseti jedan ukus.
Ova tehnika je korisna kod postojanja traumatskih posledica, paničnih napada ili disocijativnih odbrana od traume (otcepljenja osećanja).
Deo tehnika samopomoći može se posmatrati kao spontan: žena će imati potrebu da s nekim priča, da se isplače, da se skloni na bezbedno mesto. Međutim, to najčešće nije dovoljno da neutrališe stresnu reakciju, pa je potrebno, ako je moguće, primeniti neke tehnike relaksacije, koje će svakako doprineti oslobađanju od napetosti.
Međutim, kad prođe stanje neposredne reakcije na stres, organizam krene da se opušta, ali nije u stanju da otpusti tenziju, očekivano je da se javi niz emocionalnih i telesnih reakcija. Postoji jedan broj oprobanih tehnika opuštanja koje se mogu praktikovati samoinicijativno, ali je važno obratiti pažnju kakav efekat proizvode – ukoliko dođe do bilo kakvih smetnji, bolje je zaustaviti vežbu. Poznati metod smirivanja je disanje – treba disati iz stomaka, a ne plitko, svaki udah treba da traje 4-5 sekundi, kao i svaki izdah. To treba ponoviti 4-5 puta, zatvorenih očiju, ako je ženi lakše. Uz vežbe disanja mogu se koristiti ruke, tako što će se protrljati dlanovi, pa tako ugrejani postaviti na stomak (tako da prate udah-izdah).
Ako postoje problemi sa spavanjem, na njih se može uticati mišićnom relaksacijom pre spavanja, u ležećem položaju. Za ovu vežbu je potrebno odvojiti izvesno vreme, koje je potrebno da se dostigne viši stepen smirenosti. Kreće se od mišića nogu (prstiju), pa se ide naviše, zatim se prelazi na ruke, a na kraju na mišiće vrata i lica. Isprva se mišići stežu što više i jače, a zatim opuštaju. Tako se radi sa svim grupama mišića, a zatim ili tokom vežbe se može u imaginaciji boraviti u nekom prostoru koji žena voli i opaža kao smirujuć (najbolje neko mesto u prirodi – šuma, morska obala, voda…).
Neka stanja ne tolerišu meditativne ili statične vežbe, ako se anksioznost vraća ili pojačava, pa je potrebno nešto dinamičnije. Tako se može raditi protresanje tela: stane se uspravno ali opušteno, u mali raskorak, i zatim se protresu ruke, dovoljno jako ali ne toliko da bude neprijatno. Slede noge, a zatim celo telo. Time se telo oslobađa viška napetosti bar u nekom period. Takođe, kratkotrajan ali intenzivan fizički napor može biti koristan (trčanje uz i niz stepenice, skakanje) za snižavanje nivoa anksioznosti.
Navedene tehnike mogu da budu od pomoći u situacijama kada druga vrsta pomoći nije na raspolaganju, i mogu se praktikovati bez rizika da budu štetne, pod uslovom da se osluškuje reakcija organizma i prekine vežba na bilo kakav nagoveštaj da to što se radi ne prija. Ipak, za prevazilaženje trauma je najčešće neophodna terapeutska podrška, usmerena na razgovor, misaonu obradu traumatskog doživljaja i njegovu integraciju sa ostatkom iskustva, što je proces.
Journalift: Po čemu prepoznajemo da je vreme da potražimo profesionalnu pomoć?
AŽC: Nekada teskoba istraje i nakon pokušaja da se prevaziđe na bilo koji način. Ako se osoba oseća preplavljeno strepnjom, tugom ili počinje da doživljava osećanja beznadežnosti, očaja ili bezperspektivnosti, svakako bi trebalo da potraži profesionalnu pomoć. Ista je preporuka i za neka manje intenzivna osećanja, ali koja potraju dovoljno dugo da osoba počinje da menja svoje životne navike i rutine tako da funkcioniše na lošijem nivou. Ne postoji tačno određeno vreme koje je pokazatelj kad se obratiti stručnjaku – dovoljno je da osoba primeti da se nešto promenilo u dotadašnjem funkcionisanju: na poslu, u porodici, u odnosima s prijateljima ili partnerom. Pokazatelj su i promene u navikama u održavanju lične higijene, higijene kuće, promene u ishrani, ritmu spavanja, partnerskih i seksualnih odnosa. Može se desiti da osoba postane manje produktivna ili nefunkcionalna u obavljanju posla, koji je do incidentnog događaja obavljala funkcionalno, osim toga, može da oseća umor i iscrpljenost, otpor prema stvarima koje su joj do tada bile zanimljive i privlačile je.
Nekad osobe koje su razvile traumatske posledice ne primete same promene u svom ponašanju, nego to učine osobe iz okruženja koje dobro poznaju osobu ili je viđaju svakodnevno. Svakako, u navedenim situacijama je važno obratiti se za profesionalnu podršku u prevazilaženju traume, jer je traumatsko ikustvo, i pored svog potencijala da unizi kvalitet života, ipak podložno radu i promeni. Naravno, uvek je bolje što ranije pristupiti rešavanju krize koju izazove, ali je isto tako dobro bilo kad pristupiti radu na sebi, čak i ako je prošlo neko vreme od događaja.
Journalift: Postoji li način da uspostavimo ili sačuvamo balans, odnosno da podignemo svoje odbrambene potencijale, kako nas česta izloženost uznemiravanju ne bi toliko doticala? Da li to može biti neki oblik prevencije?
AŽC: Koliko god imali iskustva s uznemiravanjem i razvijene strategije suočavanja s njim, očekivano je da izazove izvesnu količinu stresa. Međutim, naši kapaciteti se svakako mogu uvećavati i uticati na to da se lakše odupremo, a posledice koje istrpimo budu manje teške.
Kao i organski, i psihološki “imunitet” se gradi vremenom i na njega utiče veliki broj činilaca, ali nije statičan i može se razvijati.
Prva važna stvar je da se obezbede uslovi u kojima naše telo neće trpeti – jer što je telo umornije i iscrpljenije, niži će biti prag tolerancije bilo koje vrste stresa. Dovoljno sna i odmora, posvećivanje slobodnog vremena aktivnostima i ljudima koje volimo, bavljenje hobijima, fizička aktivnost – preduslovi su za jedan deo čvrste baze za psihošku otpornost.
Učenje novim veštinama može pomoći podizanju samopouzdanja i učvršćivanju autonomije ličnosti. Jedna od njih je tehnika asertivne komunikacije, kojom se obogaćuje skup komunikacionih veština. Razvijanjem asertivnosti, osoba daje sebi dozvolu da kaže ako joj nešto smeta, da je uputi na direktan način osobi koja se ponaša agresivno. S asertivnošću je tesno povezano pravo na sopstvene granice, koje agresivne osobe imaju tendenciju da prelaze. S druge strane, osobe u pasivnoj poziciji su sklone da granice ne drže dovoljno čvrstim i da sebe održavaju u situacijama u kojima se ne osećaju dobro, jer im je neprijatno da to glasno izraze. Asertivnost je osobina koja se nalazi u ravnoteži između povlačenja i napada, ali nije urođena niti nepromenjiva: ona se uči i unapređuje vremenom. U tom smislu, ako preživite iskustvo napada, dobro bi bilo da prepoznate i imenujete to kao agresivno ponašanje, kako biste održali granice što čvršćim, i da biste se sačuvali od ulaska u pasivnu poziciju, u kojoj biste se samopreispitivali ili tražili krivicu u sebi.
Dobra strategija za podizanje kapaciteta u situacijama koje mogu sadržati nasilno ponašanje jeste povezivanje i umrežavanje sa organizacijama i, ako je moguće, institucijama koje se bave pravnim aspektima i mogućnostima (žena) u situacijama nasilja. Poznavanje procedura, pravnih postupaka, kao i adresa gde se (žene) mogu javiti, uvek osnažuje jer se time saznaje da nije bespomoćna, da nije jdina kojoj se to dešava, da su situacije koje prolaze poznate profesionalcima, tako da postoje razne opcije koje se mogu upotrebiti ako je potrebno da se zaštite od nasilnika.
Journalift: Uznemiravanje na internetu postalo je vrlo česta pojava. Preko 73% novinarki u svetu ga je iskusilo, pokazuje UNESCO-ovo istraživanje. Neke od novinarki opisale su kako je online uznemiravanje uticalo na njihov život i posao sledećom rečenicom: “Osećala sam se kao da me je neko šutnuo u stomak.”.
Šta je uobičajena reakcija na online uznemiravanje? Kakva osećanja i kakve posledice osoba može očekivati da će razviti ukoliko se nađe u takvoj situaciji?
AŽC: Moglo bi se reći da se priroda i uzroci online uznemiravanja i nasilja ne razlikuju od vanmrežnog nasilja, ali se razlikuju “alati”, vidljivost takvog nasilja (brže se širi, dokazi mogu biti skriveniji), kao i zakoni koji regulišu prostore na mrežama.
Određene karakteristike mrežnih prostora mogu da utiču na ovu vrstu uznemiravanja i nasilja. Anonimnost može da pojača takvo nasilje, usled odsustva osećanja odgovornosti ili ubeđenja da se ne mora pridržavati pravila koja važe u realnom svetu. Uvredljive, nasilne ili eksplicitne slike, komentari i podaci objavljeni na mreži mogu se prošititi brzo i na ogroman broj osoba, bez ikakvog traga, čineći žrtvu ranjivom i bez kontrole nad sopstvenom privatnošću.
Iako se poboljšavaju opcije za prijavljivanje uznemiravanja ili nasilnih objava na društvenim mrežama, još uvek su nedovoljni napori da se kroz politike društvenih mreža okončaju započeti procesi i zaštite žrtve. Internet ne zaboravlja – objavljene slike, podaci i rezultati pretraga ostaju dostupni na različite načine, što čini da uznemiravanje i nasilje budu trajni, odnosno da progone žrtvu.
Online uznemiravanje i nasilje podjednako je štetno i sa jednako teškim posledicama za život žrtve, kao i bilo koje drugo uznemiravanje i nasilje u fizičkoj stvarnosti. Psihičke posledice (procenjuju se kao najteže) mogu uključiti napetost, razdražljivost, strepnju / strah, depresivne reakcije, gubitak poverenja u sebe / u druge ljude, nesigurnost, konfuziju, osećaj krivice, beznađa, bespomoćnosti, ljutnje, besa, agresivnosti, gubitak koncentracije i volje za radom, što može usloviti niz fizičkih i fizioloških teškoća, poput umora, mučnine, nesanice, glavobolja, gubitka apetita, loše probave…
Zbog navedenih karakteristika, onlin uznemiravanje i nasilje može se lako “preliti” u stavrni život i imati nesagledive posledice na društveni i profesionalni život osobe koja mu je izložena. To se često izražava u povlačenju sa interneta i iz javnih prostora, izbegavanje, (samo)isključivanje, marginalizovanje, ali i kroz odustajanje ili gubljenje poslova i negativan uticaja na karijeru.
Journalift: Uobičajeni saveti su – ne odgovaraj, ne nastavljaj se sa napadačem, ne reaguj, ne ulazi u raspravu. Ali osećaj nepravde i potrebe da se odbraniš i objasniš da nisu u pravu je stalno prisutan. Postoji li ispravna reakcija u takvoj situaciji?
Kako se izboriti sa velikom količinom stresa koju to donosi?
AŽC: Razumljivo je da situacija napada ugrožava osećaj samopoštovanja i dostojanstva, i pojavljuje se potreba da se na napad odgovori. S jedne strane, činjenica da nasilnik upotrebljava nasilje u cilju zastrašivanja, ponižavanja i demonstracije moći, i da se on neće “promeniti” ma šta mi njemu da kažemo, ide u prilog savetu da se ne reaguje na provokacije, uznemiravanja ili druge vrste napada. Posebno je važno spomenuti da je u situaciji proganjanja, dakle u situacijama kontinuiranog uznemiravanja koje može sadržavati i pretnje, najbolje prekinuti svaki kontakt s progoniteljem.
Ipak, nisu sve situacije iste, i možda će žena, u situaciji koju ne procenjuje kao visokorizičnu, imati potrebu da odgovori na napad. Ukoliko se desi da procenite da je tako nešto potrebno kako bi se dalje uznemiravanje zaustavila, bilo bi dobro da koristite već spominjane asertivne tehnike, mada to ne garantuje željeni ishod.
Svako nasilje, bilo doživljeno od strane bliske osobe ili one koja je strana, izazvaće određenu količinu besa i ljutnje, ali ako reakcija ne donosi psihološko zadovoljenje ili dovodi u dalju opasnost, onda nije konstruktivno “vraćati milo za drago” napadaču (treba imati u vidu da su nasilne tehnike „njegova specijalnost“, da je on na tom terenu bolji). Obeštećenje za osećanje nepravde u tom slučaju ne treba kanalisati kroz dalji sukob, već se treba okrenuti drugim, već navedenim sistemima podrške u situacijama preživljenog nasilja. Treba potražiti podršku i pomoć da se uznemirujuće i nasilno ponašanje zaustavi i da se spreči ponavljanje takvog ponašanja – jer svako ima pravo na bezbednost i zaštitu svoje dobrobiti.
