Sve je počelo iz straha da će tokom policijskog časa devojčica Anđela, koja sa majkom živi na rubu egzistencije u planinskom selu na jugu Srbije, ostati bez hrane. Tamara Misirlić, maturantkinja iz Vranja, od svoje je stipendije, tokom vanrednog stanja izazvanog epidemijom korona virusa, kupovala namirnice i prelazila 50 kilometara kako bi ih dostavila Anđeli i njenoj majci. 18 meseci kasnije, broj porodica kojima je pomogla popeo se na preko 40. Neke od njih dobile su čak i krov nad glavom.
Poput porodice Marije Pejković, samohrane majke troje dece iz sela Radonjica kod Leskovca. Obe ćerke su joj bolesne, Miljana (18) ima Vilijamsov sindrom a Anđela (13) je slabovida. Njih i sina Miljana (16) otac je ostavio kad su bili mali. Posle nekoliko operacija kičme, Marija nije sposobna za rad. Sve do nedavno, ova porodica spavala je, jela, kupala se u istoj sobi, u staroj oronuloj kući. Tamara im je pomogla da novu zimu ne dočekaju na istom mestu.
Jedan od brojnih razloga zbog kojih pomaže “nevidljivim ljudima” je to što čvrsto veruje da “niko ne zaslužuje da se oseća odbačeno”, priča Tamara koja je ove godine upisala dva fakulteta sa maksimalnim brojem bodova. Rođena je sa polidaktilijom i imala po šest razvijenih prstiju na obe ruke i noge sve do operacije od pre nekoliko godina. U rigidnoj sredini, to je ostavilo i ožiljke koji se ne vide.
Tamara i Pejkovići ispred svog novog doma; Foto: Sanja Petrov
“Odlično znam kako je biti odbačen, te poglede kad si različit. To niko ne zaslužuje”, priča Tamara.
Isto su znale dve devojke iz Skoplja, koje su se pre 12 godina srele u bolničkoj sobi Dečije klinike za onkologiju. Jedna na kraju, druga na početku hemoterapije. Danas one, znajući kroz šta prolaze deca obolela od raka i kolika je njihova potreba da imaju nekoga ko će im pomoći i voditi kroz ceo proces, volontiraju na klinici.
Teodori i Andrijani, preko udruženja SANO, priključila se Ilda. Spaja ih bolest, gubitak kose zbog hemoterapije, ali i nešto više - karakter i želja da pomognu. Kada je prošle godine cela zemlja stala zbog korona virusa, one nisu ustuknule. Za vreme epidemije, otpočele su akciju doniranja kose i izradu perika za decu koja su se lečila na Dečijoj klinici za onkologiju.
Foto: Organizacija SANO/Facebook
Mlade kriza paralisala, ali pomažu kad su pozvani
U Srbiji tokom epidemije nije bilo mnogo mladih poput Tamare i devojaka iz Skoplja. Prema istraživanju Krovne organizacije mladih (KOMS), tek 22,6 odsto pripadnika ove populacije je pomagalo zajednici tokom kovid krize i većina je to radila samoinicijativno.
Sa druge strane, iako prvobitno pasivni i zabrinuti, mladi u Severnoj Makedoniji vremenom su postajali sve više angažovani kada je u pitanju podrška mentalnom zdravlju i pritisak na institucije za poboljšanje njihovog stanja, kažu naši sagovornici iz MOF-a (Mladinski Obrazovni Forum).
“Veliki broj mladih zbog ove situacije pati od anksioznosti, depresije, narušenog sna i opšteg stanja”, ističu u MOF-u.
Primorani da promene način života, suočili su se i sa gubitkom prihoda. Od početka vanrednog stanja, do oktobra ove godine, u Severnoj Makedoniji je bez posla ostalo 4518 lica mlađih od 34 godine, a stopa nezaposlenosti se povećala za 12,10 odsto. Država se trudila da pomogne, ali nije bila dovoljna podrška mladima, smatraju u Mladinskom obrazovnom forumu.
U istom “sosu” su i mladi iz Srbije. Prema istraživanju Misije OEBS u Srbiji i KOMS-a, kada je počelo vanredno stanje, oko 56 odsto do tada zaposlenih je počelo da gubi redovne prihode. Tačnije, povremeno je nastavilo da radi 24,7 odsto zaposlenih među mladima, dok je otkaz dobilo više od 21,7 odsto. Kako su se talasi smenjivali, na posao je vraćeno oko 9,1 odsto otpuštenih, ali je 12,6 odsto njih zbog kovida ostalo bez ikakvih prihoda. U većim sredinama kao što je Skoplje, gde postoje udruženja građana koja imaju volontere, odgovor na krizu čini se lakšim, bez obzira na nezaposlenost.
Međutim, kada se radi o mestu kakvo je Vranje, malo je mogućnosti da se mladi pokrenu, kaže naša sagovornica, sociološkinja Milica Anđelković Jovanović. Prema njenim rečima, NVO sektor skoro i da ne postoji. Neformalne grupe teško opstaju jer su mahom volonterske, a partijski aktivisti su uključeni u ad hoc aktivnosti na interesnoj bazi, bez ličnog, “onog ljudskog motiva da se istinski uključe”, pojašnjava Anđelković.
“Mladi koji bi iz srca nešto da menjaju, teško pronalaze načine i podršku da tako nešto urade. Bombardovani jeftinom zabavom sa svih strana i snovima o lagodnom životu i odlasku iz rodnog grada, biraju da energiju usmere upravo na odlazak, pre nego da nešto promene dok su još uvek tu”, ističe ona.
Za razliku od njihovih roditelja, koji su preživeli devedesete, ratove i inflaciju, ova generacija se po prvi put susrela sa velikom krizom, i to svetskih razmera. Istovremeno, država ih često smatra dežurnim krivcima za širenje virusa. Zato i ne čudi njihova paralisanost kada je reč o odgovoru na krizu koja je ugrozila i najbolje zdravstvene sisteme u Evropi. Umesto njih, u Vranju su reagovale starije generacije.
Bolnica u ovom gradu, gde u jednom trenutku 200 pacijenata nije znalo hoće li doći njihov red za kiseonik, dočekala je epidemiju bez dovoljno stalaka za infuziju, medikamenata, maski za kiseonik, posteljine, manometara, osnovnog sanitetskog materijala… Neformalna grupa građana se uz logističku pomoć Centra za medijsku transparentnost i društvenu odgovornost (CMTDO) organizovala i uspela da za samo tri nedelje znatno poboljša uslove u kovid bolnicama.
Godinu dana kasnije, u zajednici se javila potreba da se pomogne deci iz Vranja kojoj je korona odnela jednog ili oba roditelja, a apel je objavom na Facebook-u uputila upravo naša sagovornica Milica Anđelković Jovanović. Ubrzo se pozivu odazvalo više stotina žena. Nastao je “Ženski solidarni front”, koji je na humanitarnom balu ovog avgusta prikupio preko 5.000 evra i 26 direktnih donacija.
Deca preminulih od korone se neće smrzavati ove zime; Foto: Ženski solidarni front
Grupi koja je olakšala živote deci iz 20 porodica koje su zbog korone izgubile člana, pridružila se i doktorka vranjskog Zdravstvenog centra Nataša Stojiljković. Kaže, mladi su možda u letargiji i apatiji, ali bez njihove pomoći na terenu ne bi uspele.
Pandemiji se, čini se, kraj ne nazire. No, maske koje nosimo više od godinu i po dana, ipak nisu prigušile glas mladih. Ove devojke su pozitivan primer da su mladi na ovim prostorima definitivno glas, a ne eho.
Written By: Teodora Cvetkovska (North Macedonia), Teodora Noveska (North Macedonia), Sanja Petrov (Serbia)
