Dan je 20. februar, godina 2014. Dok se u hotelu spremamo za polazak na teren, nismo svesni da će događaji pred nama zauvek promeniti lice Ukrajine. Bio je to najopasniji dan na Majdanu, kijevskom Trgu nezavisnosti, na kom su hiljade ljudi protestovale prethodna tri meseca zbog odluke predsednika da ne potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.
Iako su više puta svedočili policijskoj brutalnosti tokom demonstracija, tog se dana dogodilo nešto što niko nije mogao ni zamisliti. Pripadnici specijalnih snaga bezbednosti pucali su na demonstrate iz snajpera sa visokih zgrada koje okružuju Trg. Ukrajinsko tužilaštvo kasnije je izbrojalo 48 ubijenih.
Naći se na tom mestu u tom trenutku kao novinar bilo je izazovno i uzbudljivo. Događaji i informacije smenjivali su se velikom brzinom, tolikom da ih nije bilo lako ispratiti, a još manje proveriti. Ubistva na Majdanu mogla su se, zahvaljujući direktnom prenosu na internetu, pratiti uživo. Sećam se neverice kada je jedan nemački fotoreporter, dok smo snimali zbrinjavanje povređenih u improvizovanoj bolnici u Mihajlovskoj katedrali, rekao da na Majdanu ima mrtvih i da su primećeni snajperisti. Moj prvi nagon bio je da idem da proverim, da vidim to svojim očima. Pojurili smo ka Trgu, usput snimili šta smo mogli, ali je ubrzo usledio telefonski poziv urednice koja je zahtevala da se sklonimo na bezbedno. Kada sa ove distance o tome razmišljam, shvatam da je to možda bila prva lekcija koju sam na terenu naučila o izveštavanju iz kriznih situacija - od adrenalina koji te obuzme, ne razmišljaš o opasnosti.
Druga lekcija iz iskustva stečenog tog istog dana - dok kriza traje, teško je, gotovo nemoguće biti siguran da su brojke koje iznosite potpuno tačne. Dok su se odvijali sukobi između specijalnih snaga bezbednosti i demonstranata na Majdanu, stizale su informacije sa više strana i sve su bile različite. Jedino što smo mi kao novinari mogli da uradimo jeste da ih prenesemo citirajući izvor i jasno naglašavajući da se ti podaci razlikuju od onih koje iznose, na primer policija, Ministarstvo zdravlja, ili predstavnici Euromajdana, pokreta koji je predvodio demonstracije. Bilo je i mnogo pretpostavki, vrlo brzo razvijene su i teorije zavere o tome ko su bili snajperisti na krovovima. Na nama je bilo da se, koliko god je moguće, držimo opisa događaja kojima smo svedočili, izjava ljudi koji su bili njihovi direktni učesnici i kredibilnih izvora informacija.Kako se razbuktavao sukob na istoku Ukrajine, taj je zadatak novinara postajao sve značajniji.
Dezinformacije u svojstvu oružja
Datum koji je označio potpunu prekretnicu, dan kada je, prema rečima izvršnog direktora Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) Antonija Bordena, Rusija napravila ključni korak ka tome da je postala "izvor dezinformacija industrijskih razmera", dogodio se 17. jula 2014. Tada je na istoku Ukrajine raketom oboren putnički avion Malezija Airlines-a MH17, koji je leteo iz Amsterdama ka Kuala Lumpuru. Svih 298 putnika i članova posade izgubilo je živote. Istraga koju je sproveli danski istraživači ustanovila je da su projektil ruske izrade ispalili proruski borci u Donbasu. Osam i po godina kasnije isto je saopštio i holandski sud koji vodi proces protiv četvorice osumnjičenih za obaranje aviona, ali je ruska verzija istine bila drugačija.
"The big lie is the driver of this catastrophic war built in the realm of competing truths", rekao je Borden opisujući ono što je usledilo i čemu i danas svedočimo.
Više nego možda ikada pre, potrebno je da novinari budu oprezni prilikom izveštavanja, jer se, osim na ratištu, borbe svakodnevno vode i preko medija.
Deo medijskih kuća u tome svesno učestvuje, zauzimajući stranu u sukobu i šireći njenu propagandu. U eri društvenih mreža, koje su za mlade postale glavni izvor informisanja, taj je posao znatno olakšan.
"U digitalnom svetu pobediti u medijskom ratu ključno je za sve strane. Svi žele da prenesu svoj ugao priče, pa pokušavaju da kontrolišu ono što mi radimo. Naš posao je da im to ne dopustimo", rekao je iskusni BBC-jev reporter i međunarodni urednik Džeremi Boven tokom uključenja u emisiju britanskog javnog servisa iz Hersona. Pokušavajući da objasni zbog čega znamo tako malo o bici za Herson, ispričao je kako ga je iskustvo iz preko 20 ratova o kojima je izveštavao naučilo da je u takvim situacijama uvek teško shvatiti šta se tačno dešava na terenu. U svojim izveštajima trudi se da prenese atmosferu, priče ljudi koje sreće na terenu, u razrušenim gradovima u kojima su se vodile borbe, njihova iskustva i izazove. Dakle, prenosi uglavnom ono čemu je sam svedočio, što je po meni najvažniji zadatak reportera, naročito kada izveštava o osetljivim temama, kao što je sukob ovih razmera i uticaj koji on može imati.
O specifičnosti rata u Ukrajini, kada je reč o medijima, načinu na koji se o njemu izveštava, odnosno metodama koje se koriste za skretanje pažnje i relativizaciju činjenica sa terena, možda najbolje govori novi trend – probudi sumnju, zabluruj istinu i zbuni auditorijum. To se dogodilo i Džeremiju Bovenu, čiji su kredibilitet, potkrepljen višedecenijskim profesionalnim izveštavanjem, pokušavali da uruše dovodeći u pitanje autentičnost jedne njegove priče. Naime, na društvenim mrežama hiljade korisnika delile su “analizu” screenshot-a izvučenog iz Bovenovog izveštaja iz Irpina, fotografiju na kojoj je u prvom planu on u ležećem položaju, dok u pozadini vidimo razrušen most i ženu sa tašnom, sličnom onoj za pijacu. U opisu fotografije stoji: “BBC’s Jeremy Bowen pretends to be on the frontline, whilst a woman looks on, seemingly bemused”. Više od sedamnaest hiljada ljudi retvitovalo je tu objavu, a preko sedamdeset sedam hiljada označilo je da im se ona dopada.
Takvi su slučajevi doveli do još jednog novog trenda u medijima - posvećivanja više pažnje razotkrivanju lažnih vesti, zlonamernih objava, dezinformacija, montiranih snimaka i fotografija. Veće medijske kuće sada imaju zaposlene koji se isključivo time bave, a takozvanom factchecking-u posvećuju i čitave segmente programa. U spomenutom slučaju u kom je meta bio Džeremi Boven i BBC, kanal France 24 napravio je petominutnu analizu u kojoj je novinarka poredila fotografije, lokacije, specifične oznake na osnovu kojih je moguće potvrditi autentičnost snimka.
Novi nivo plasiranja lažnih vesti
Društvene mreže donele su, dakle, novi fenomen, koji je postao naročito vidljiv u sukobu u Ukrajini – anonimni pojedinci ili dobro organizovane grupe mogu na jednostavan način probuditi sumnju u istinitost bilo kog izveštaja sa terena, čak i onih tradicionalnih medija čija se profesionalnost retko dovodila u pitanje. Time su dovedeni u položaj da moraju da dokazuju svoju nevinost, dok sa druge strane onima koji su ih okrivili nisu potrebni nikakvi argumenti kojima bi dokazali da su u pravu. Dovoljno je da izazovu sumnju.
U sukobu u Ukrajini taj medijski rat daleko je kompleksniji od upotrebe samo društvenih mreža, lažnih profila ili dobro organizovanih grupa koje šire dezinformacije. Trend dovođenja u pitanje činjenica sa terena, buđenja sumnje u zvanične izveštaje, blizak je i najvišim zvaničnicima zaraćenih strana. Dobar primer za to je Buča, naselje u blizini Kijeva, njegovo predgrađe, u kom su nakon odlaska ruskih vojnika pronađena tela ubijenih muškaraca i žena, vezanih ruku, razbacana po ulicama grada. Pronađene su masovne grobnice i brojni dokazi o počinjenim ratnim zločinima. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov o Buči predstavlja drugačiju istinu. U više navrata rekao je kako su tela civila zapravo namestili Ukrajinci kao scenografiju za medije, a njegov argument je razmak od dva dana između povlačenja ruske vojske iz tog mesta i prvih izveštaja o masakru.
Početkom avgusta čitaoci i gledaoci velikih medijskih kuća primetili su nešto neobično na društvenim mrežama. Video ili pisani izveštaj, po formatu, grafici i stilu isti kao svaki drugi izveštaj te kuće, ali neobičnog sadržaja koji zastupa ruske interese. Neke od tih objava postale su viralne, da bi se kasnije ispostavilo da su lažne. Na meti kreatora tih lažnih sadržaja bile su kuće poput BBC-ja, CNN-a, DW-a, nemačkog lista Der Spiegel i drugih, a lažni sadržaji plasirani su njihovim čitaocima, moguće na osnovu kolačića pomoću kojih sajtovi prate navike korisnika na internetu. U tekstu u kom se bave širenjem lažnih vesti, Deutsche Welle ocenjuje kako deluje da je glavni cilj širenja takvih objava podrška ruskom ratu dezinformacijama, ali i diskreditacija medija.
U takvoj klimi, osim što često moraju da demantuju nepoznate autore lažnih vesti, novinari i mediji svoju publiku moraju da uvere u ispravnost svog izveštavanja. Drugim rečima, da im objasne zašto treba da im veruju.
Pojedine medijske kuće, poput na primer Njujork Tajmsa, odlučile su da svojim čitaocima objasne proceduru koju primenjuju kako bi proverili i potvrdili informacije u svom izveštavanju iz Ukrajine. BBC je, s druge strane, još u martu objavio detaljna uputstva o tome kako uočiti i prepoznati lažne objave iz te zemlje.
Na prvom mestu upozoravaju čitaoce da treba da obrate pažnju na to da li je neki video snimak aktuelan ili je starijeg datuma. Kao primere navode kadrove ruske invazije na Krim ili eksplozije u Bejrutu iz 2020. koji su korišćeni da ilustruju aktuelni konflikt. Znakovi poput vremenskih prilika, oznaka na putevima, jezika na kom se ljudi na snimku sporazumevaju, mogu biti korisni tragovi, navodi BBC. Drugo važno pitanje je ko ih deli i zašto, odnosno da li se može smatrati kredibilnim izvorom informacija. Tehnike prepoznavanja i razotkrivanja lažnih vesti, osim za auditorijum, korisne su alatke i za novinare na terenu.
“Ruski špijuni” - problemi za novinare na terenu u Ukrajini
Koleginica iz Bosne i Hercegovine, koja se u Kijevu našla na samom početku ruske invazije na tu zemlju, da bi se potom za samo nekoliko nedelja ponovo vraćala da iz Ukrajine izveštava, ispričala mi je sa kakvim su se bezbednosnim izazovima suočavali na terenu. Od onih razumljivih na početku, kada su tražili način da u dugačkoj koloni vozila izađu iz grada, do potpuno neočekivanih, kada su ih na putu zaustavljali ukrajinski vojnici optužujući ih da su ruski špijuni i zahtevajući od njih da dokažu da to nisu.
Izveštavanje iz kriznih situacija ima svoje specifičnosti i zahteva dobru pripremu od novinara, ali ovakve okolnosti, u kojima vladaju posebna pravila, gde su svi sumnjivi i moguća pretnja po nacionalnu bezbednost, situacija lako može eskalirati. Zato bi važno pravilo bilo – imajte kod sebe neki dokument koji potvrđuje vaš identitet, po mogućnosti i dokument koji dokazuje da ste imali prepisku sa predstavnicima ukrajinske vlade ili vojske, te da ste od njih dobili akreditaciju ili dozvolu za ulazak u zemlju radi izveštavanja.
Značajne napomene kolega koje su putovale na teren u Ukrajinu su i da se obrati pažnja na oznake na automobilima. Budući da ruska vojska i oni koji je podržavaju u ovom ratu, često kao svoje simbole koriste slova Z i V, medijskim ekipama savetuje se da izbegavaju takve oznake na svojim vozilima. Dakle, natpis TV na vratima automobila u ovom slučaju nije preporučljiv.
Nošenje zaštitne opreme je obavezno. Bez nje novinare na poljsko-ukrajinskoj granici nisu ni puštali preko. Neprobojni prsluk, poželjno sa oznakom “press”, i zaštitni šlem za glavu – to je minimum opreme koji novinar kod sebe mora imati. Neće uvek i svuda morati to da nosi, ali u ratnoj zoni sigurno će biti situacija kada će vam biti drago što ih imate.
Akreditovani mediji u Ukrajini su od vojske dobijali i jasna uputstva o tome šta smeju, a šta ne tokom proglašenog vanrednog stanja. Tako je, na primer, vrhovni komandant ukrajinskih oružanih trupa 3. marta izdao naredbu u kojoj je pobrojao objekte zabranjene za snimanje i informacije koje je zabranjeno prenositi. Ta naredba razjasnila je i procedure za ulazak predstavnika medija u vojne objekte za vreme vanrednog stanja. Novinarima je poručeno da ne smeju snimati ili fotografisati aerodrome, železničke stanice, naftna postrojenja, gasovode, elektrane, vojne ustanove i opremu. Imaju naredbu i da u periodu od 22 sata do 6 ujutro, dakle tokom policijskog časa, budu u gradu. U suprotnom rizikuju da budu privedeni.
Ukrajinska vojska novinarima je izdala i spisak preporuka, u kojima se između ostalog navodi: da uvek sa sobom nose lična dokumenta, uključujući međunarodnu pres karticu; da kod sebe uvek imaju keš; da se oblače prikladno i udobno, jer će ponekad morati da se uklope u gužvu kako bi izbegli isticanje i opasnost. Vojska novinarima savetuje i da nikada ne nose pištolj ili drugo oružje, te da ne nose tamno zelenu ili drugu garderobu koja podseća na uniformu. Zanimljiv detalj je i savet da kod sebe nemaju dvogled ili opremu koja poseduje antenu, jer rizikuju da budu osumnjičeni za špijunažu. Pozivaju novinare i da budu pažljivi kod odabira suvenira, odnosno da izbegavaju predmete koji podsećaju na vojnu opremu, dokumenta ili oružje. Interesantan savet je i da se ponašaju skromno, da sa sobom nose radio aparat kratkih talasa kako bi ostali informisani, kao i satelitski telefon koji ima mogućnost slanja faksa, e-maila i koji ima internet. Vrhovni komandant oružanih snaga novinare je posavetovao i da kod sebe uvek imaju belu zastavu, da nose minimum teške opreme, da budu pažljivi u rukovanju tom opremom i da uvek imaju komplet prve pomoći kod sebe.
Iz iskustva sa terena, koleginica iz Zagreba ispričala mi je koliko je bilo opasno ignorisati sirene za uzbunu i, umesto u skloništu, ostajati napolju plašeći se da ćete nešto značajno propustiti da zabeležite. “Poštujte pravila, to vam može sačuvati glavu. Uostalom, u skloništu smo snimili sjajne priče. I to je deo iskustva koje treba preneti”, rekla je po povratku iz Kijeva i Lavova.
Još nekoliko važnih bezbednosnih saveta – izbegavajte da ostajete sami, poželjno je da se uvek krećete u grupi od nekoliko ljudi, da znate osnovne podatke jedni o drugima, uključujući krvnu grupu, oboljenja, alergije ili terapiju, ukoliko je neko iz grupe primenjuje. Pre polaska na put dobro se pripremite i prikupite sve važne brojeve telefona, kontaktirajte ambasadu svoje ili druge zemlje kojoj se možete obratiti za pomoć u slučaju nužde. Proverite koje su međunarodne organizacije prisutne na terenu sa kog ćete izveštavati. Olakšajte sebi ukoliko zaista upadnete u nevolju.
Možda bi najvažniji bezbednosni savet bio - obučite se za izveštavanje iz kriznih situacija. Danas postoje brojni kursevi za novinare, koje neretko osmišljavaju i drže nekadašnji vojnici ili pripadnici drugih snaga bezbednosti. Jedan takav kurs prošla sam i sama na televiziji za koju sam ranije radila. Nažalost, prošla sam ga tek po povratku iz Kijeva 2014. Mnogo puta sam posle toga sebe preslišavala, primećujući greške koje sam na terenu pravila iz neznanja. Mislim pritom na greške u ponašanju, koje su i mene i članove ekipe mogle dovesti u ozbiljnu opasnost. To su stvari koje teško možete sami dokučiti. I zato su ljudi koji su nekada nosili uniforme i učestvovali u ratovima, odličan izvor informacija. Nas su za sedam dana naučili kako da razlikujemo oružje, kakve su njihove karakteristike, kako se kretati, to jest najefikasnije bežati od snajpera ili pušaka različitih dometa. Podučavali su nas kako da prepoznamo vensko, a kako arterijsko krvarenje i kako se koje zaustavlja. Tehnike samopomoći, pravila ratovanja, opremu koju nije teško nabaviti i nositi, a koja može biti ključna u neizvesnim situacijama. Kakvi se projektili uglavnom koriste i kakvu štetu mogu pričiniti. Kada je pametno, a kada ne koristiti satelitski telefon. Šta u slučaju kidnapovanja? Kako ukazati prvu pomoć kolegi koji ne daje znake života i druge instrukcije koje bismo teško pronašli sami.
Problem je što novca za takve kurseve uglavnom imaju samo veće medijske kuće. Većina svoje novinare u Ukrajinu danas šalje bez ikakve obuke. U tu grupu svakako spadaju i freelance novinari i fotoreporteri koji sa terena izveštavaju za različite medije. U tom je segmentu neophodan ozbiljan razvoj medija. Podaci o ubijenim novinarima u Ukrajini dovoljno na to ukazuju.
U slučaju da medijska kuća za koju radite ne može da obezbedi novinarima i drugom medijskom osoblju koje putuje u Ukrajinu bezbednosni kurs o izveštavanju iz kriznih situacija, pronađite i proučite bar besplatne kurseve koje nude različite fondacije i medijske organizacije. Možda u njima nećete pronaći “nindža obuku” kakvu sam opisala, ali ćete sigurno dobiti korisne savete koji mogu poslužiti.
Storytelling, ili pričanje priče o licu rata
“Put a face on the story.” To je možda prvo pravilo “storytellinga”, ili pričanja priče u medijima i primenljivo je i na osetljive situacije poput ukrajinskog sukoba.
Pored činjenice da su ljudima interesantniji ljudi od brojeva ili nabrajanja informacija, lične priče pomažu nam da dočaramo atmosferu, te objasnimo razmere i težinu onoga što se događa. Priča o granatiranim ili okupiranim gradovima ne može se zamisliti bez ljudi koji su proveli dane i noći u skloništu, ili koji se snalaze bez pijaće vode, grejanja ili struje. Ili koje su vojnici, na primer, držali kao žive štitove sa namerom da izbegnu neprijateljsku vatru. Sve su to realni primeri iz aktuelnog rata u Ukrajini.
Važno je, dakle, čuti lična iskustva. To doprinosi autentičnosti i boljoj dramatizaciji priče, ali od novinara zahteva pažljiv i uviđavan pristup. Neretko kada izveštavamo iz kriznih situacija svedočimo potresnim scenama i osobama koje su povređene, ili su pod stresom. Ukoliko odlučimo da im priđemo i postavimo im pitanje, to jest ako procenimo da su u stanju da mogu racionalno da nam odgovore, važno je biti uviđavan i prići im sa poštovanjem i nenametljivo. Sagovornike snimamo samo uz njihov pristanak i jasno objašnjenje gde će njihova izjava biti objavljena.
Eksplicitne scene nasilja, krupni kadrovi teških povreda ili tela ubijenih po pravilu se ne prikazuju. Iako je bilo debata na tu temu. Dok jedna strana tvrdi da takav sadržaj ne donosi ništa dobro ni gledaocu/čitaocu, niti žrtvi čije se dostojanstvo time može ugroziti, argument druge strane je da je to realnost i da je zato treba prikazati. Slučaj koji je bio u središtu debate je smrt trogodišnjeg Ajlana Kurdija, koji je zajedno sa majkom i bratom i desetinama drugih stradao kada se prevrnuo i potonuo čamac koji ih je prevozio do grčkog ostva Kos. Mali Ajlan bio je izbeglica iz ratom zahvaćene Sirije i poginuo je u jeku izbegličke krize. Fotografija njegovog tela koje je more izbacilo na obalu postavila je ključno pitanje – da li su potresne scene nepotrebna senzacija, ili njihovo objavljivanje može pomoći da građani, čitaj javno mnjenje, drugim očima počnu da posmatraju stvari, da vide realnost užasa neke krizne situacije? Isto pitanje može se postaviti i u slučaju rata u Ukrajini. Snimci iz Buče, beživotna tela i masovne grobnice – sve je to realnost koju su novinari zatekli na terenu. Većina izveštaja televizijskih kuća koje sam pogledala sadržala je kadrove tela razbacanih po ulici, ali blurovanih, tako da smo mogli da pretpostavimo šta nam prikazuju, ne i da vidimo jasno. Po meni je to bilo dobro rešenje. Dobili smo informaciju, snimak kao dokaz da Buča zaista izgleda tako, ali nas je reporter ipak zaštitio traumatičnih scena koje je sam, nažalost, morao da vidi. U takvim situacijama priče lokalaca koji su masakr preživeli, koji su ostali bez domova ili bližnjih, daju nam uvid u razmere onoga što se dogodilo.
Ista pravila važe i za izveštavanje sa rubnih, a opet neizostavnih događaja povezanih sa sukobom, poput izbegličke krize. Kada su talasi ukrajinskih izbeglica krenuli ka susednim zemljama, sa kolegom sam se uputila u Mađarsku, Slovačku i Poljsku. Danima smo beležili slične scene – hiljade žena, dece i starijih ljudi koji su granicu prelazili automobilima, vozom ili peške. Slike su bile potresne, kao i njihove priče o strahu i preživljenom iskustvu. O muževima i drugim članovima porodice koji su morali ostati kod kuće zbog zabrane izlaska iz zemlje za muškarce između 18 i 65 godina. Mnogo se medija okupilo na tim lokacijama i svi smo pokušavali isto – da zabeležimo autentičnu sliku i čujemo iz prve ruke šta se u ukrajinskim gradovima događa. To je bio tek početak konflikta i svi su i dalje bili u šoku, budući da oružani sukob na evropskom tlu, u 21. veku nije bio očekivan.
Tolika medijska pažnja, iako neophodna kako bi u svet otišla realna slika razmera sukoba i njegovih posledica, počela je da liči na vijanje senzacije. Mnoge kolege su u svojim izveštajima naglašavale potresne izjave, suze sagovornika, tužnu i zabrinutu decu. I o tome se može diskutovati, kao i u slučaju malog Ajlana – da li je pravljenje senzacije od nečije nesreće zaista neophodno, ili slika na hiljade raseljenih ljudi koji su u kofere spakovali sve što imaju i pobegli na bezbedno već dovoljno govori? Još jedan utisak sa terena, koji ne prikazuje medije u lepom svetlu, bila je navalentnost pojedinih novinara. Na granici između Poljske i Ukrajine zatekli smo na desetine televizijskih ekipa, koje su napravile špalir na mestu gde su čitave porodice peške prelazile granicu. Slika je bila pomalo mučna - dok su mahom žene vukle kofere i pune torbe, vodeći uz to decu za ruku, novinari su im prilazili, poturali mikrofon i unosili im kamere u lice kako bi dobili atraktivan materijal. To je potpuno pogrešno. Pokušajte da se zamislite u njihovoj koži. Da li biste u takvoj situaciji izjavu pre dali osobi koja ne pokazuje da razume vaš položaj, ili nekome ko će sačekati da stanete/sednete, da odahnete i onda vam prići, najpre sam, bez kamere, da sa vama porazgovara i pita vas da li biste bili voljni da podelite svoje iskustvo?
Kada je reč o dilemi da li juriti senzaciju ili postupiti ljudski, za mene ona ne postoji. Dužni ste da prilikom izveštavanja o osetljivim grupama u tako osetljivim situacijama, poštujete njihov dignitet.
Vaša priča neće biti ništa manje bitna ili efektna, a ostaćete u miru sami sa sobom.
Ako ste na terenu, naročito tako izazovnom kao što je ratno područje, pokažite nam da ste tamo. Ne izbegavajte stand up-e, naprotiv. Gledaocima je uvek interesantno da iz prve ruke nešto čuju i saznaju, a vi ste njihove oči i uši. Neka taj stand up ima veze sa pričom koju nam pričate, neka bude njen sastavni deo. Na primer, ako govorite o životu u skloništu nakon što se oglase sirene za uzbunu, uđite u to sklonište, snimite se dok to činite i usput nam ispričajte kakva je atmosfera, da li ljudi žure ili im je to već postala uobičajena rutina. Ako pričate o borbama koje su se vodile na ulicama predgrađa Kijeva, pokažite nam zaostale i spaljene tenkove. Stanite pored njih i objasnite šta se tu događalo. Tako će informacija koju prenosite biti upečatljivija i gledaoci će je pamtiti mnogo duže nego da ste im to pročitali kao jedan od podataka u nizu.
Dobar storytelling na televiziji i na radiju podrazumeva i efektnu upotrebu zvuka. Mislim na ono što zovemo IT ton, odnosno ambijentalni zvuk ili zvuk sredine. Sirene za uzbunu, granatiranje koje se čuje u daljini, povici – ukoliko ste tome prisustvovali, iskoristite to u priči. Ništa ne dočarava atmosferu sa terena bolje nego autentičan zvuk.
Pazite na jezik. Koristite jasne i kratke rečenice. Neka vam fokus bude na pričanju priče, a ne nabacivanju mnoštva informacija koje će, bez fokusiranja na ono što je bitno, ostati neshvaćene i brzo zaboravljene. Neka vaš tekst dopunjuje sliku koju vidimo na ekranu. Ne opisujte nam to što gledamo, nego nam objasnite zašto to gledamo. Razmišljajte o prvom kadru. To je trenutak kada gledaoca zadržavate ili ga gubite. Neka početak priče bude upečatljiv i neka u jednoj slici sadrži suštinu onoga što želite da nam ispričate. Na terenima poput Ukrajine takvih scena sigurno neće manjkati.
Ne zaboravite kontekst. Osim da prenese informacije o onome što se oko njega događa, važan deo posla reportera je da objasni kontekst, jer dobra priča je ona koja je razumljiva. Ako imate mogućnost, koristite mape da razjasnite gde se nešto dogodilo, koliko je to daleko na primer od Kijeva ili neke okupirane teritorije. Kada u izveštaju spominjete izjave ili postupke političara, trudite se da prikažete i kako one utiču na stanje na terenu, odnosno kako ih vide ljudi o čijim životima ti političari odlučuju.
I na kraju, podsetnik na ono što svaka dobra priča treba da postigne - informisanost, dublje razumevanje problema, podstrek na reagovanje ka njegovom rešavanju. Dobro ispričana priča ostaje u sećanju mnogo duže nego prepričane činjenice. Zato je na novinarima i medijskim kućama da konstantno rade na sopstvenom razvoju, prilagođavajući se pritom terenima i novim okolnostima koje je donela digitalna era, ali ne zaboravljajući na svoj osnovni zadatak - zaštita javnog interesa i ljudskih prava i sloboda.
